Saint Sava
Rastko Nemanjić
First Serbian Archbishop and Enlightener
1174-1237
Rastko Nemanjić the third son of Zupan Stefan Nemanjić and his wife Ana. Rastko was tonsured a monk in 1192 and was given the name of Sava at the monastery of St. Panteleimon on Mount Athos. Soon after he went to the monastery of Vatopedi.
In 1196 Zupan Stefan Nemanja left his kingdom of Raska and became a monk and took the name Simeon where he was tonsured at the monastery of Studenica which he had endowed some years earlier.
Two years later Simeon, together with Sava founded the Monastery of Hilandar on Holy Mt Athos. Simeon died in 1199 and within a year was canonised and became St Simeon the Myrrh-bearer.
Sava was ordained a deacon and a priest at Hilandar and later became an Archimandrite at Thessalonica. Returning to Serbia in 1207 Sava brought with him the Relics of his father St Simeon. With these relics he made peace between his feuding brothers Stefan and Vukan.
By the first decades of the 13th Century the Serbian state developed greatly under the wise and Christ loving Nemanjic Family.
In 1217 Stefan (Sava's elder brother) became the "First-Crowned" Serbian King and in 1219, at the court of the Byzantine Emperor in Nicaea, Sava was consecrated as archbishop by the Ecumenical Patriarch, becoming the first Serbian Archbishop. At this time the Serbian Orthodox Church also became autocephalous (self governing).
By 1220 Archbishop Sava published the first Serbian Orthodox Code Krmciju or Nomokanon. A year later he organised a church assembly or council and together with Stefan the First-Crowned, outlined to the leadership and the clergy the dogma of the Christian Orthodox Church.
In 1228 Archbishop Sava performed a miracle by resurrecting his dead brother Stefan who later became monk Simon. Today St Simon's relics are at the Monastery of Studenica.
Sava as archbishop performed the coronation of Radoslav 1228 and Vladislav 1234 both son's of Stefan the First-Crowned.
In 1234 at the Church Council at Zica, Sava thanked all for the title of Archbishop and named his pupil and follower Arsenije as the second Serbian Archbishop.
For the second time St Sava departed for the Holy Mountain. On his return he visited Nicaea and then Trnovo the seat of the Bulgarian kingdom. At Trnovo St Sava became ill and passed away to the Lord on the 14th (27th) January 1236.
After several attempts with the Bulgarians, King Vladislav finally transferred St. Sava's relics to the Monastery of Mileseva in about 1237.
At the end of the 16th century the Ottoman Turks cremated the relics of St Sava at the Vracar Mound in Belgrade on the 27th April (10th May) 1594. On this site stands one of the largest Orthodox Churches in the world.
Source: Prologue of St. Bishop Nikolaj Velimirović
In 1196 Zupan Stefan Nemanja left his kingdom of Raska and became a monk and took the name Simeon where he was tonsured at the monastery of Studenica which he had endowed some years earlier.
Two years later Simeon, together with Sava founded the Monastery of Hilandar on Holy Mt Athos. Simeon died in 1199 and within a year was canonised and became St Simeon the Myrrh-bearer.
Sava was ordained a deacon and a priest at Hilandar and later became an Archimandrite at Thessalonica. Returning to Serbia in 1207 Sava brought with him the Relics of his father St Simeon. With these relics he made peace between his feuding brothers Stefan and Vukan.
By the first decades of the 13th Century the Serbian state developed greatly under the wise and Christ loving Nemanjic Family.
In 1217 Stefan (Sava's elder brother) became the "First-Crowned" Serbian King and in 1219, at the court of the Byzantine Emperor in Nicaea, Sava was consecrated as archbishop by the Ecumenical Patriarch, becoming the first Serbian Archbishop. At this time the Serbian Orthodox Church also became autocephalous (self governing).
By 1220 Archbishop Sava published the first Serbian Orthodox Code Krmciju or Nomokanon. A year later he organised a church assembly or council and together with Stefan the First-Crowned, outlined to the leadership and the clergy the dogma of the Christian Orthodox Church.
In 1228 Archbishop Sava performed a miracle by resurrecting his dead brother Stefan who later became monk Simon. Today St Simon's relics are at the Monastery of Studenica.
Sava as archbishop performed the coronation of Radoslav 1228 and Vladislav 1234 both son's of Stefan the First-Crowned.
In 1234 at the Church Council at Zica, Sava thanked all for the title of Archbishop and named his pupil and follower Arsenije as the second Serbian Archbishop.
For the second time St Sava departed for the Holy Mountain. On his return he visited Nicaea and then Trnovo the seat of the Bulgarian kingdom. At Trnovo St Sava became ill and passed away to the Lord on the 14th (27th) January 1236.
After several attempts with the Bulgarians, King Vladislav finally transferred St. Sava's relics to the Monastery of Mileseva in about 1237.
At the end of the 16th century the Ottoman Turks cremated the relics of St Sava at the Vracar Mound in Belgrade on the 27th April (10th May) 1594. On this site stands one of the largest Orthodox Churches in the world.
Source: Prologue of St. Bishop Nikolaj Velimirović
Свети Сава
Растко Немањић
Први Архиепископ и Просветитељ српски
1174 - 1237
Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.
Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.
Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.
Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.
После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.
Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.
Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.
Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.
Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.
Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.
Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.
После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.
Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.
Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.
Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.