Serbian Patron Saint Day

The celebration of the home Patron Saint-is the greatest characteristic of the national and religious life of the Serbian people. It is a beautiful and unique expression of the Orthodox faith that is deeply implanted in the Serbian Christian soul.

Krsna Slava is an exclusively Serbian custom. It is the most solemn day of the year for all Serbs of the Orthodox faith and has played a role of vital importance in the history of the Serbian people. Krsna Slava is actually the celebration of the spiritual birthday of the Serbian people. Our forefathers accepted Christianity collectively by families and by tribes. In commemoration of their baptisms, each family or tribe began to celebrate in a special way to honor the saint on whose day they received the sacrament of Holy Baptism. The mother church blessed this practice and proclaimed Krsna Slava a Christian institution.

According to the words of St. Paul (Phil. 1:2), every Christian family is a small church, and, just as churches are dedicated to one saint, who is celebrated as the protector of the church, so Serbian families place themselves under the protection of the saint on whose holiday they became Christians and to whom they refer to as their intercessor to God Almighty. To that protector of their homes, they pay special homage from generation to generation, from father to son, each and every year.

Slava is a day not only of feasting, but also a day of spiritual revival through which the Serbian national soul is formed and crystallized. To these celebrations, customs, and traditions, our nation owes its existence, and, therefore, deserves to be appreciated and perpetuated by all grateful Serbian sons and daughters all over the world. The living example of the Patron Saint gives to the celebrant assurance, persistence, and the feeling of protection, support, and the encouragement to do good. For that reason, we hear among our people the ancient saying: “Ko Slavu slavi, tome ona i pomaze”.
Because Krsna Slava is regarded as the anniversary of the baptism of the family into Christianity, it is an annual reaffirmation of the family to its baptismal vows and the renewal of its ties to the Orthodox faith and church.
The commemoration of Krsna Slava was to our ancestor’s one of the most important expressions of their Orthodox faith. So they always celebrated their Krsna Slava, regardless of how dangerous the situation. In our long suffering history, the state and freedom ceased to exist, but in our homes, the candle of our Patron Saint never was extinguished.

The Serbian Krsna Slava links, as a golden string, our past and our present, our ancestors and their descendants. Serbian people should never ignore their Krsna Slava because through it the Orthodox faith was preserved and they were held together through the centuries. Krsna Slava should be kept not only as a sacred custom, but also to attest to the sacred truth that “Where the Serb is, Slava is also”.

The celebration of Krsna Slava requires the Icon of the family Patron Saint and several items that symbolize Christ and the believer’s faith in his death and resurrection: a lighted candle, Slavsko zhito, Slava’s bread (Slavski kolach), and red wine.

The Lighted Candle reminds us that Christ is the Light of world. Without Him we would live in darkness. Christ’s light should fill our hearts and minds always, and we should not hide the Light of Christ in our lives.

Slavsko Zhito represents the death and resurrection of Christ. Christ reminded us that except a grain of wheat die it cannot rise again, even as it was necessary that He die, be buried, and on the third day rise again so that we all can triumph over death. The Slavsko zhito is prepared as an offering to God for all of the blessings we have received from Him; it also is to honor the Patron Saint and to commemorate our ancestors who lived and died in the Orthodox faith.

Slava’s Bread (Kolach) represents Jesus Christ as the Bread of Life. It is also symbolic of our thanks to God for being saved through Its Son. During Slava, the priest cuts a cross in the bread, which reminds us of Christ’s death on the cross for the remission of our sins.

The Red Wine, of course, represents Christ’s precious blood, which was required to wash our sins away. Note that understanding the symbols of Slava helps us understand the meaning of the celebration. There is one symbol, the Slavsko zhito, that needs some special explanation. Some of the faithful have the misunderstanding that the Slavsko zhito is parastos for the Patron Saint of the Slava. The wheat for Slava and the wheat for parastos (Koljivo) are two different things. In both cases, the wheat symbolizes resurrection and eternal life (St. John 12:24). However, Slavsko zhito is prepared for the glory and honor of the Saint and for the repose of the souls of those departed members of the family who commemorated that Saint. We do not pray for the soul of the Patron Saint, but we pray that he or she intercede to the Lord our God for the forgiveness of our sins. Therefore, you should never place a candle in the Slavsko zhito.

There is no reason to refrain from celebrating Slava during a mourning period in the family because at Krsna Slava we experience the unity with our departed ones. The gaiety should be omitted, but the zhito, bread, and candle never. On that day they are signs of living union between the living and the deceased of the family. To not celebrate Krsna Slava, for whatever reason-mourning, travel, poverty, instability, sickness, and so on-creates a spiritual vacuum, which deprives us of spiritual gladness and our departed ones of a connection with us through the prayers on that day.

For the faithful, Krsna Slava creates confidence, strength, freshness, stability, spiritual and physical peace, and the ability and incentive to do good and to lend help to others. If we want to be the meritorious heirs of our ancestors, keeping our origin, history, and symbols of Krsna Slava, we can’t permit the flame of our Krsna Slava candle ever to be extinguished.

The importance of Krsna Slava is not to have a huge, elaborate, and expensive party. All you need is the Icon of your saint, a candle, wheat, bread (kolach), and wine, the service of the priest, and an awareness that Krsna Slava is a great treasure passed on to you by your ancestors.

Do not fail to keep this ancient and honorable Serbian Orthodox tradition and to pass it on to your children. As St. Paul says in his epistle to the Thessalonians (2:15), “Stand firm and hold to the traditions which you were taught”.

О крсној слави

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља. Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.

Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на прнмер, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа – јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: “Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао”. Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведннке, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.

Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша србска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: “Ко Крсно Име слави, оно му и помаже”.

Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.

Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је “Првенац међу многом Браћом”, а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.

Света Крсна Слава управо и има тај смисао н значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светнх, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.

Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:

“Данас нас блатодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен Који долази ( Христос и Светитељ ) у име Господње; Слава Богу на висини!”

Јеромонах Атанасије

Извор: Свечарска житија – Ава Јустин Поповић, издање манастира Хиландара